РАКОВИЋ НАТАША

Недостајеш ми ,у јутрима у којима те нема,у сваком дану који немам коме препричати,у савјетима које немам од кога добити,у ноћима гд‌је те нема ни у сновима, у неким даљинама које не могу дотаћи,у ријечима које не могу рећи. Недостајеш ми у свакодневници, у неиспуњеним плановима,у неоствареним жељама. Болиш ме у сваком погледу моје д‌јеце која одрастају без тебе,у мојим покретима који личе на твоје. Мозда ме,мајко,ниси требала оставити. Знала си добро да без тебе не умијем. Сваком је мом одговору претходило оно "сад ћу ја питати мајку". Учитељице моја,нисам положила испит како да живим без тебе. Пратиљо моја,чувај ме ,гђе год да си. Шаљи ми знакове на сваком мом путу. Ја ћу знати да их препознам. Све оно чему си ме научила биће моје даље "како",а на оних хиљаду " зашто" одговор нећу добити никад. Захвална на свему сто си икада урадила за мене,наставићу тамо гд‌је си ти стала, бити макар дијелом добра као ти и надати се да си отишла мирна знајући да си улогу на позорници овог живота одиграла бескпрекорно. Рашири своја анђеоска крила,пригрли тату и дајте нам снагу да овај живот живимо без вас. Бог је знао кога је узео ,а ми знамо кога нам је дао за узора у животу. Трудићу се да чувам браћу и сестру онако како сте ме учили. Трудићу се да будем јака,као твој последњи стисак руке,којим си ми слала поруку да таква морам бити,да се борити даље морам. Мајко,била си ми најбољи пријатељ,волим те. О унукама немам снаге да ти пишем,тај ме бол неће проћи никад...