РАКОВИЋ НАТАША

Мајко моја, ​Прошло је четрдесет дана откако си отишла, а мени се чини као да је вријеме стало. Сваког дана тражим те у мислима, успоменама и тишини дома. Недостајеш ми више него што ријечи могу описати. ​Ако сам те икада растужио, повриједио или разочарао, свјесно или несвјесно, молим те опрости ми. Кајем се због сваке ријечи коју нисам требао изговорити и због сваког тренутка када ти нисам показао колико те волим. Данас бих дао све да могу још само једном сјести поред тебе, загрлити те и рећи ти колико сам поносан што си баш ти моја мајка. ​Хвала ти што си ме учила да будем човјек. Хвала ти за сваку непроспавану ноћ, за сваку бригу коју си носила и за сваку сузу коју си сакрила да бих ја био срећан. Твоја љубав била је тиха, несебична и безусловна. Тек сада у потпуности схватам колика је била. ​Бол због твог одласка никада неће нестати. Научићу да живим с њом, али празнина коју си оставила никада се неће испунити. У сваком мом успјеху биће дио тебе, у свакој молитви твоје име, а у сваком дану недостајаћеш ми. ​Молим драгог Бога да ти подари вјечни мир, да ти опрости све гријехе и настани те међу праведницима. А ја се молим да ме једног дана дочекаш својим загрљајем, да ти кажем све оно што нисам стигао док си била са мном. ​Волим те, мајко, више него што сам икада знао показати. Опрости ми за све. Чувај ме својом љубављу с неба, као што си ме чувала цијелог живота. ​Заувијек у мом срцу.