РАДОСАВА ПАНТОВИЋ

Најмили моја, Много тога је отишло са тобом, бол и празнина коју си оставила са твојим одласком никако не престаје. Нема више твог топлог гласа, твојих загрљаја, твоје благош, благош и твог бескрајног тапшања, твојим анђеоским ручицама кад дођем у Шекулар са твојим унучићима који непрестано те спомињу. Посебно Коста за кога си се посебно везала и он за тебе. Нема више твојих савјета, јер увијек кад сам имао неку тежи тренутак, ја бих подијелио са тобом, а ти би ми као са неким магичним штапићем учинила то да све нестане. Била си посебна Маре моја, ненормално си нас везала за себе, па и зато твој одлазак овако боли и болеће док сам жив. Волим те свим бићем својим и волећу те док год постојим, јер знам да си ти још увијек ту уз мене, али у другом облику, у облику анђела мог који наставља и не престје да пази и чува сина свог, као што си ти то одувијек радила. Надам се да си нашла свој мир, Анђеле мој. Воли те твој