РАДОМИРУ БАРОВИЋУ

Оче мој, звијездо што на небу сија, моја туга сваког тренутка све је већа. Нема више руке да ме загрли, ни гласа који ће ми снагу вратити. Тата, небо те узело, али моје срце никад неће прихватити да те нема. Бићеш мој понос, моја непреболна рана. Заувијек ћу бити твоје дијете, твоја Маја, која ће чувати успомене и име твоје. Нека те анђели чувају, до поновног сусрета у вјечности.