РАДОМИРА Спасоја БОЉЕВИЋ

Драги мој оче, Прошло је четрдесет дана без тебе, а још ми се чини да ћу чути твој глас и да ћемо, као некад, сјести и причати о свему. Недостају ми наши разговори, твој осмијех, твоје шале и она топлина с којом си ме увијек дочекивао. Данас ми, уз оца, недостаје и мој најбољи друг. Имам толико тога да ти испричам, да те питам за савјет, да с тобом подијелим и бригу и радост. Хвала ти за сву љубав коју си пружао мени, мојој мајци Станки, Снежани, Петру и Луки. Чувамо успомене на тебе и све оне мале, обичне тренутке који нам сада значе више него икад. Често махинално узмем телефон да те окренем, уђем у собу да видим како си… А онда ме тишина подсјети да те нема. Јако ме боли што те нема, али остаје понос што сам твој син. Носићу кроз живот све чему си ме научио и с љубављу причати о теби. Почивај у миру, мој драги оче. Заувијек си дио нас. „Праведник једнако ходи у безазлености својој; благо синовима његовијем послије њега!“ Приче Соломунове 20,7.