РАДОМИР С. БОЉЕВИЋ

Драги мој оче, много сам те волио. Како су године пролазиле, а нарочито откако сам се оженио, постајали смо све ближи. Био си ми подршка, ослонац и мој најбољи друг. Био си човјек меког срца, омиљен у народу и увијек спреман да се нађеш при руци и помогнеш другоме. Мени си пуно помагао у послу и у животу, онако како само прави отац може своме сину — безгранично, искрено и без икаквог услова. Увијек си био насмијан, позитиван, ведар и спреман за шалу. Са тобом је сваки разговор имао топлину, а свако дружење посебну вриједност. Како су године одмицале, наша веза је постајала све јача. Надао сам се да ће наше дружење трајати још дуго. Нажалост, тешка болест те је отргла од нас. Више од годину дана борили смо се заједно против ње. Ја, мој брат Срђан, моје сестре Тања и Милица, као и моја супруга Снежана, били смо уз тебе свакога дана, надајући се да ћемо је заједно побиједити. Ипак, болест је на крају била јача. Вјерујем да се драги Бог смиловао и узео те к себи, гд‌је си коначно нашао мир и спокојство. Твоји вољени унуци, Петар и Лука, испунили су ти жељу да дођу из Словеније и буду уз тебе током посљедњих дана. Пуно су те вољели и били снажно везани за тебе. Никада неће заборавити љубав, пажњу и топлину коју си им свакодневно пружао. Снежана те је вољела и поштовала као свога оца. Знамо ми колико си то заслужио. Почивај у миру, мој драги оче. Заувијек ћеш живјети у нашим срцима, мислима и сјећањима