Радомир Јокић

Десет година је прошло откад те нема, тата… а опет, има дана кад нам се чини као да је било јуче. Вријеме не брише – само научи човјека да носи. И носимо те у себи: у начину како размишљамо, како ћутимо кад нам је тешко, како се обрадујемо ситницама, како стиснемо зубе и идем даље. Недостајеш нам у стварима које нико не види – у оним тренутним мислима “да ми је сад да га питам”, у тишини која остане послије неке вијести, у свему што бисмо вољели да си доживио и видио. Али исто тако, хвала ти… за траг који си оставио, за лекције без великих ријечи, за снагу коју си нам пренио. Почивај у миру тата. Ниси заборављен само си преселио у наше сјећање и у нашу свакодневицу. ❤️ Твоји најмилији.