Данас 17. јула 2026. године навршавају се 42. године од када смо изгубиле нашег вољеног родитеља. То је најтужнији дана у нашим тада младим животима. Вољени наш тата, био си нам све, ослонац и сигурност. Остао понос нама твојим кћеркама, непревазиђени домаћин тог времена то су ти рекли твоји познаници, твоје комшије што се пиотврдило и твојом самом сахраном. Нама твојој дјеци преостаје само да те волимо док смо живе, да те се радо сјећамо кроз приче. Да те наша дјеца воле и да знају каквог су ђеда имали. Почивај у миру, са својим синовцима, твојим Гојком – твојим Голубићем, твојим Видомиром, Радојицом, Војом, Мићуном. Твом вољеном брату Јанку, снахи Радојки, синовицама Миром, Весом, Радојком и Ружицом са твојим сестрама Милевом, Јеленом и Зорком и сестрићима Даном и Мијом и осталом нашом многобројном родбином.