РАДМИЛО

Вољени наш... Година прође а ниједан дан да се не запитамо ЗАШТО? Зашто ти који си навикао на свакојаке борбе кроз живот не побиједи и тог пута? Ти који си волио живот,живио га часно и поштено,волио да ствараш ,да помажеш и будеш многоме ослонац да нас напустиш на начин на који си нас напустио... Све ове дане проведене тражимо одговор а одговора нема. Боли много! Свакога дана недостајеш нам све више . Нијеси нас припремио на живот без тебе. Зар си мислио да си све завршио, не нијеси ! Требао си тек да живиш.Често си нам гиворио..."Е сад тек почињемо да живимо"! Зашто нас изненади, остави у невјерици, у нади да ћеш нам однекуд доћи. Остали смо те жељни. Био си наш понос, снага наш капетан за живот, највећа подршка за све оно што нас чека сјутра. Ми вољени тугујемо сваким даном све више, с поносом те помињемо и захвални што си ти био наш а ми твоји! Покушаћемо да наставимо даље онако како си нам ти говорио. ЖИВИШ У НАШИМ СРЦИМА И ДУШИ САКРИВЕН ОД СВАКОГ ЗЛА, ТУ НАМ ТЕ НИКО НЕ МОЖЕ ОТРГНУТИ ОД НАШИХ ЖИВОТА! Нема тог времена које може избрисати нашу бол за тобом! Почивај у миру међу анђелима ,нека ти наше сузе не ремете мир! Волимо те заувијек...