РАДМИЛА - РАДА ПЕРУНИЧИЋ

Не постоји вријеме које доноси заборав, нити сјећање у коме тебе нема, мајко. Остаје само празнина, тиха патња која не пролази... Мајко моја, тако силно пожелим да те загрлим, да подијелим с тобом лијепе тренутке којих је било много, пожелим да ти чујем глас. Желим немогуће. Често ми у снове долазиш, мајко. Кажу ми то је благослов. Тешко је, али живот мора даље баш онако како си ти говорила нама поносно и храбро. Андреј и Николај кажу сваки успјех и сваку медаљу посвећују најбољој баки на свијету. И питамо се зашто је наш растанак морао бити овако изненада. О, какав је благослов био од Бога што си баш ти била наша мајка и бака, каква срећа што смо те имали. У тишини ти причамо, мислима те грлимо, БЕСКРАЈНО ТЕ ВОЛИМО. Заувијек у нашим срцима, док живимо ми, живиш и ти, мајко.