РАДЕ

Не постоји вријеме које ће донијети заборав нити сјећање у којем тебе неће бити. Боли ме што више нећу чути твоје пријекорно питање, које би ми упутио када се кући не вратим у теби разумно вријеме. „Мислиш ли ти ујутро ићи на посао?” Бити твој син је привилегија али и обавеза и стални труд бити достојан твога имена. Учио си ме правим вриједностима, како се живи и ради по моралним начелима и да је најважније постати и остати човјек. Да не треба скренути са правог пута ни по коју цијену. Ја ћу, тата, ићи путем којим си ти ходао, вођен твојим примјером и поносан твојим именом.