ПРЕДРАГ ПЕЂА ТРИПУНОВИЋ

Прошла је година дана откако те нема, а успомена на тебе не блиједи. Недостајеш у сваком нашем дану, у сваком окупљању и у свим тренуцима које бисмо вољели да си још увијек са нама. Жао ми је што нисмо имали више времена да се боље упознамо и да заједно створимо још успомена. Тога дана, док си ти одлазио, ја сам тек долазила у твоју кућу, не знајући да ћу у њој пронаћи породицу коју ћу вољети као своју. Посебно боли што је један важан дан у нашим животима заувијек остао испреплетен са сјећањем на тебе. Умјесто да га памтимо по срећи, памтимо га и по томе колико нам тога дана недостајеш. Оставио си иза себе породицу коју ћу чувати и вољети као своју, твоју супругу, мога мужа и твоје синове, а моје ђевере, који су ми постали као рођена браћа. Чувају ме, пазе и гледају ме као сестру. Вјерујем да би био поносан када би видио какву љубав и блискост имамо и колико смо једни другима ослонац. Можда нисам стигла да те упознам онолико колико сам жељела, али ми је жао што нам живот није дао више времена, али ћу чувати оно највредније што си оставио иза себе – своју породицу и љубав која нас повезује. Године ће пролазити, али успомене на тебе неће.