ПЕТАР- ПЕРО ВУКАШИНОВИЋ

Годину дана откако више не могу да те загрлим, да чујем твој глас и спустим главу на твоје раме. Вријеме пролази али неке празнине остају заувијек у срцу. Недостајеш ми сваког дана. Недостају ми твоје ријечи, твоји савјети, твој осмијех и она посебна топлина коју си само знао ти да донесеш. Толико пута пожелим да ти нешто испричам, да те питам за мишљење или само да чујем твоје: " Биће све добро." А онда ме стварност поново заболи... Највише боли када додју празнаци. Тада се посебно осјети колико фалиш. Окупимо се сви, али недостајеш ти, који си својим присуством чинио да кућа буде дом и који је својим осмијехом доносио мир. Тата, недостају ми наши обични дани, јер сада знам да су управо они били најдрагоцјенији. Недостају ми наша јутра уз кафу, наши разговори. Недостају ми наше вечери када смо играли друштвене игре и када смо се смијали до суза. И када је срећа била у тако малим стварима. Сада бих дала све за још један такав тренутак са тобом. Вољела бих да могу па макар и само на кратко да вратим вријеме. Да те загрлим онако јако, јако, да осјетим да си ту и да те не пуштам. Да те још једном погледам у очи и кажем ти, колико те волим, колико ми значиш и да сам поносна што сам твоја кћерка. Хвала ти што си био најбољи тата на свијету. Хвала ти за сваки пут када си нас стављао испред себе. Хвала ти за сваку бригу коју си прећутао, за сваки терет који си носио да нама буде лакше, за сваку жртву коју моẓ̌да нисмо ни видјели. Хвала ти за руке које су нас чувале, за срце које нас је увијек вољело, за душу која је била толико велика. Био си мој заштитник, мој ослонац и моје сигурно мјесто. Твоја љубав ми је давала снагу и осјећај да, шта год да се деси, нисам сама. Данас, када те нема, тек схватам колико је велико било оно што си нам давао сваког дана. Тата, ниси отишао из мог живота, само си прешао у успомене. Тамо те чувам од свега, тамо си увијек насмијан, здрав и поново са нама. И док год моје срце куца, у њему ће постајати једно посебно мјесто за тебе.