ПЕЂИ

Ево, враћам се у наш град, али твој осмех ту нећу затећи никад. Небо се отворило, на душу се спустило, милион питања од некуд се створило. Ова бол као да корак јача, испод камена, глас плача, ова бол има снагу тишине, у њој чујем ти име... Као да чујем ти глас из даљине, поглед те тражи кроз овај дим тишине. Суза у оку хоће да проговори, пада на земљу, ко да жели да те поздрави!