НИКОЛИ ЈОВАНОВИЋУ

Био је ослонац и ветар у леђа. Био је глас разума и топла рука. Био је осмех у најтежем дану. Био је син који је доносио понос, брат који је чувао, муж који је волео бескрајно...био би отац који би био цео свет. Није знао за половичност , давао је себе целог. У њему је куцало срце веће од овог света. Ходао је кроз живот усправно, храбро, с љубављу у очима и поносом у грудима. Он није само живео, он је волео док дише, грлио погледом, и био дом свима који су га волели. Његова присутност се осећала, његова снага се поштовала, а његова љубав, она се памти заувек. Отишао је, али не нестаје. Јер он није био само човек. Он је био мир кад све стане, светло кад се смрачи, и снага кад се мислиш предати. Заувек ћеш живети кроз нас, кроз оно што си био, кроз оно што си оставио иза себе. Био си и заувек бићеш. Почивај у миру, поносу наш. Волимо те заувек!