НИКОЛЕ БУЛАТОВИЋА

Понекад ми се учини да те чујем у шуму вјетра, у тишини после кише. У оном тренутку када ми се срце стегне без разлога, тада знам да си ту, негдје близу, да ме не пушташ, да ме чуваш као што си увијек знао. Научила сам да се смијем кроз сузе, да ходам и кад ми се не може, да дишем и кад ме стеже у грудима. Научила сам јер си ти вјеровао у мене, јер си ме волио тако чисто, без ријечи, без објашњења, само погледом и додиром. Твоја одсутност постала је мој сапутник, твоја тишина мој учитељ. Када се једном опет сретнемо, тамо гдје вријеме не постоји, обећавам да ћу ти рећи све оно што нијесам стигла. До тада ... чувај ме у својим сновима, као што ја тебе чувам у сваком даху. Јер љубав какву смо ми имали не умире. Само промијени облик и настави да живи између двије душе које се никада нијесу престале тражити. Недостајеш. Волим те. Твоја Нана.