НИКОЛА ИВАНОВИЋ

Драги ђеде, пишем ти да видим како си? Како ти је тамо горе? Спрема се за славу, сређује и поставља, ал знаш сваки пут панеш на памет. Панеш да размислим како би било да си сад ту, вјероватно све другачије. Желим да ти кажем да треба да будеш поносан на њих, на тату и тетке. Жао ми је што нас ниси упознао, што сад не би био поносни ђед нас девет и прађед њих двоје. Жао ми је што ниси био ту кад смо били најсрећнији и најуспешнији, а и онда да будеш стуб ослонац тати и теткама. Да видиш како сарађују и како су спремни све да ураде једни за друге. Волим да слушам приче о теби, да чујем како си био озбиљан а и уједно најбољи тата на свијету. Жао ми је што данас не можеш да сједиш ту са нама, за тим великим породичним столом да заједно чекамо да свијећа изгори, а након тога да се све лагано размиче. На жалост сјутра после славе је онај дан кад мислимо на тебе, када идемо на гробље да ти се јавимо. И онда стојим и гледам само како клизе сузе са бабиног, татиног, теткиног и мајкиног лица. И како се сви они труде да се та суза која силази са њиховог ока не види. Вјерујем да су они сви успјешни због тебе, јер си им управо ти та звијезда водиља, која када их обори нешто, погледају горе и знају да их неко чека. Срећни смо јер си горе, јер сад чуваш нашу тетку Ратку са којом заједно гледате у нас. Само добри људи завршавају тамо, зато нас чувајте све.