НИКОЛА БУЛАТОВИЋ

Опет си ту у мојој глави настањен вјечно. Посматрам те, као да си закорачио у сан, а мене оставио будну. Ухватим себе како се грчевито држим за ситнице. За поруке које још чувам, за фотографије које знам напамет, за комад твог рукописа као да је Свето Писмо. И сваки пут када изговорим твоје име, бојим се да ће ми измаћи боја твог гласа. Зато га тихо понављам, само за себе, као молитву. И питам се... да ли и ти мене памтиш? Тамо негдје гдје си... Можда и ти мени чујеш глас, можда ми памтиш лик, осмијех. Наша љубав је вјечна, љубав која боли, али још увијек куца у грудима. Јер можда је то љубав, не оно што имамо, већ оно што не дамо да оде. И видим те идеш према сунцу, да донесеш осмијех из прошлих дана и све што још увијек памтим. Тада ноћ у свом маниру дозволи да те још једном вратим. Недостајеш. Волим те!