НИКИЦИ Миливоја ПОПОВИЋУ

Тешко је стазом до твог гроба доћи, а још теже без тебе кући отићи. Оног дана када су се твоје очи затвориле, заувијек су наше изгубиле сјај. Твоје срце је престало куцати, а наше се расуло на комаде. Брате, треба нам твој загрљај, треба нам твој мио поглед, треба нам да чујемо твој глас и кажеш „Доброј сам секе моје”. Требаш Мићку, мајци, Ани, Васу и Нини, требаш свима. Фалиш нам. Тешко је без тебе. Никада нећемо пребољети твој одлазак. Остаћеш дубоко у нашим срцима, све док не дођемо до краја нашег путовања и поново будемо заједно. Постојиш у свакој сузи која падне, у сваком трену када ти име изговоримо. Успомена на тебе је бесмртна. Волимо те пуно... Недостајеш нам...