НИКИЦЕ ПОПОВИЋА

Мили наш брате, отворим очи сваког јутра и на трен помислим да си ту, али тишина ме подсјети да тебе више нема. Колико пута пожелим да те позовем, узмем телефон несвјесна свега, под именом твојим последњи позив виђен одавно стоји. Откад си отишао, сваки дан је борба. Борба са сузама, сјећањима, са празнином коју ништа више не може да попуни. Недостајеш ми, у свему, у ријечима које нико више не изговара као ти, у осмијеху који више нико не носи као ти, у загрљају који само брат зна да да. Ти си био моје огледало душе, мој ослонац, моје све. И док срце боли понос расте, понос што сам твоја, што си мој. Кад год си крочио оставио си траг у дјелу, простору, душама нашим, свуда се осјећаш. И све што долази, недостајеш. Никада нећеш бити заборављен. Волимо те бескрајно