НИКИЦА ПОПОВИЋ

Буби мој... Твој глас још увијек чујем, осјећам топлину твог загрљаја. Како да вјерујемо да нас никада више нећеш загрлити, твој осмијех нас неће дочекати. Фалиш као вода, ваздух, као птици крила, фалиш за све што долази. Недостаје најјача карика нашој дјеци, а то си ти. Тебе драги није волио само онај ко те није упознао. Зрачио си невјероватном енергијом и плијенио људе око себе твојим великим срцем, милошћу твојом. Хвала ти за сву љубав и брижност коју си нам безусловно даривао. Био си најбољи и најемотивнији супруг и отац, са толико планова за нашу будућност... Знам само једно, морамо бити јаки и морамо бити добро, јер ти нашу бол не би могао поднијети. С поносом и љубављу што смо те имали чуваћемо успомене на тебе. Вјерујем да је у царству небеском посебно мјесто за тебе. Волимо те и жалимо за тобом док смо живи.