НЕДЕЉКО – НЕЂО ПРЕНКИЋ

Прошло је 40 дајна откако си отишао а мени се чини као да је стао читави свијет. Тишина без тебе је тешка а сваки кутак нашег дома носи твој траг, твој глас и наше године. Када затворим очи, видим нас младе. Видим онај поглед којим смо се први пут препиознали и љубав која је била толико јака да смо вјеровали да можемо побиједити читав свијет. Нисмо имали много, али смо имали срца пуна љубави и снаге да заједно корачамо кроз живот. Стварали сом све од почетка, борили се, одрицали. Али смо из те љубави добили највеће богатство – нашу дјецу. За њих смо живјели, радили и корачали. А онда бриге, умор, свакодневица и године, учиниле су да заборавимо колико смо једно другом били све. Постали смо неки други људи. Не више они млади шт су се гледали са толико њежности, него уморни људи, од живота. И данас ме то боли каок да смо заборавили „како смо се вољели”. Мислимо смо да имамо времена и да ћемо једном поново бити они стари ми. Али живот није чекао... Сада када те више нема, у мени живи огромна туга и још већи жало што ти нисам чешће рекла колико ми значиш и што те нисам погледала као некад, када си ми био читав свијет а био си и остао си. Испод свих наших умора, тишина и година живјела је љубав која никада није нестала, само се сакрила под велом живота. И тек сада када сам остах без Тебе, видим колико је била велика. Хвала ти за све године, за сваку борбу коју смо изнијели, за нашу дјецу, за дом који смо створили и за читав један живот који си ми поклонио. У нашим синовима данас живиш, у њиховим очима, осмијеху и доброти. Недостајеш ми више него што ријечи могу рећи. Нека ти Господ подари мир и вјечни покој, а ја ћу те вољети и носити у срцу док год дишем.