НЕБОЈША Велимиров ВОЈВОДИЋ

Четрдесет дана је прошло, као четрдесет секунди или четрдесет година које нијеси дочекао наш вољени Небојша. А похитао си да не навршиш ни тридесет и три године. И то онако, двије неђеље пред рођндан. Као да те је био страх да ти ко не поквари наум, да те не спријечи... Наш сине, брате, унуче, синовче, братанићу, сестрићу... Твоји најмилији и најближи, твоји рођаци, пријатељи, кумови-сви на на једној страни. А ти, наш Нешко, сам на својој страни. Питамо се, којој? Четрдесет тужних и претужних дана, четрдесет дана без сна, толико и питања, али одговора ниодкуда. Док будемо живи, питаћемо те и понављати- зашто Небојша, за мајку Божију? Мислио си да си тврђи од љутога крша Радомирскога? Па си Радомир изабрао за своју смрт. Љута рано наша и непреболу. Четрдесет дана те сањамо и дозивамо, а од тебе ни гласа. Оног твојег, тихог, готово нечујног ни гласа ни одговора. А све мислимо да ћеш однекуд доћи, да је твоја смрт само сновиђење. Небојша, наша надо изгубљена, тако се ми чинимо храбрим и све разбирамо да се то није десило, да си нам се сакрио, као оне несрећне ноћи твојеме стрицу. Али не, нијеси нам се сакрио, ми смо те изгубили. За вјечност. Зар Нешко нијеси помислио како ћемо и да ли можемо наћи утјеху? Не тражимо одговор од тебе, знамо га-утјехе нема, док будемо живи. Нешко, жестоко си све нас уцвјелио, а неки природни и животни вијек, једнако томе, немилосрдно прескочио. Хитао си неђе, а? А ђе, сине наш мили? У неповрат, у безизлаз, у тугу, јад и чемер. Зашто? Небојша, ако си изабрао боље мјесто за живот, надамо се твојему васкрснућу, па наше ријечи да ћемо успомену на тебе вјечно чувати, нека буду наша утјеха, коју не можемо наћи. У неђељу, 6.октобра у 10 сати, породица ће посјетити твоју вјечну кућу на Радомиру, коју смо ти опремили мрамором.