МОЈСИЈЕ МАРОВИЋ

И даље не вјерујемо, срце још не умије да прихвати. Отишао си тихо, а за собом оставио тишину која пара душу, тишину која је све гласнија. Пола године без твог гласа, без твог погледа, без твог загрљаја, твојих савјета ...све нам недостаје.Недостајеш у сваком тренутку, у свакој мисли, у сваком уздаху, у сузама које кријемо једни од других и не навикавамо се на твој одлазак - учимо да живимо са празнином и у свему што радимо тражимо те, твоје присуство је свуда. Нема те да се радујеш са нама, да нас погледаш с поносом кад успијемо. Нема те да кажеш: "Браво, ђецо моја". Покушавамо да будемо јаки као што би ти желио, али свијет без тебе је тиши, празнији, хладнији...Ти си и даље наш компас, наш ослонац, наш недостајући дио. Радимо као што си желио-сложно, заједно, да чинимо добро, да будемо породица која се никада не раздваја, онако како си нас научио, твоје вриједности су остале. Сваки нас успјех носи твоје име, свака наша снага долази из твоје љубави. Поносни на тебе што смо твоји, захвални што си био наш, сломљени што те нема. Твоја вољена породица која те воли, памти и носи у сваком погледу, сваком ћутању, сваком откуцају срца Породица ће посјетити његову вјечну кућу у суботу.