МИТРА КОВАЧЕВИЋ

Кад октобарско сунце над Дурмитором грану, из мог ока, сестро, суза бола кану... Све ме врати у онај октобарски дан, кад си утонула у последњи сан. Хоћу да те питам јеси ли ми одморила... Како си ми сада, да л’ те нешто боли, и знај, за твоју се душу твоја сестра сваког дана моли. Кад нема вољених да ти дођу, година је вјечност, а пролети к’о трен, негдје у даљини чини ми се назирем твој сјен’. Све ми се чини да ћеш ми доћи, да је ових 365 дана само ружан сан који ће проћи. Чекај ме Горе, на неком љепшем мјесту, а ја ћу заувијек вољети и чувати од заборава моју млађу сестру!