МИТРА КАЉЕВИЋА

Вријеме пролази, неумољиво. А ја свакога дана очекујем да се појавиш, на вратима наше куће. Да ме питаш: "Мићуне, како си, и хоћемо ли да пођемо до Раде и Виолете?" Твоја болест и брза смрт нам је прекинула наше планове за одлазак у бању и на море. Протекле су 24 године од како смо заједно. Био си ми мој поносан супруг и узоран брачни друг. Сваки дан ми је уљепшавала твоја ведрина и топле ријечи које си изговарао. Био си моја подршка кроз наш заједнички живот и проблеме са којима смо се заједно борили. За све си имао ријечи разумијевања и рјешење било ког проблема. Лакше би ми било да си иједном у нашем заједничком животу повисио тон или ми рекао неку неумјесну ријеч. Лакше би ми било! Ову задњу борбу са твојом болешћу нијесмо успјели да добијемо. Почивај у миру и нека те чувају Анђели, а ја ћу те вјечно чувати у срцу и од заборава.