МИРКУ

Јако ме боли чињеница што нијесам ту да те испратим онако како си заслужио. Боли и наш последњи растанак,али све те ране лијече успомене —доживљаји из д‌јетињства, дани проведени у нашим лијепим Плужинама. Сјећам се, ђеде, првог пута кад сам запловио —на твом дрвеном сплаву по језеру. Данас пловим морима и океанима, а све је почело тамо, с тобом, на тој тихој води мог д‌јетињства. Хвала ти, ђеде, на најљепшем д‌јетињству. Путуј спокојно, идеш тамо ђе те има ко дочекати, и ђе ћемо једног дана опет бити сви заједно —као некад, срећни и окупљени