МИОДРАГА КОНТИЋА

Прошла је година , откако те нема, а и даље нам је тешко да прихватимо да више нећемо чути твој глас, видјети твој осмијех. Вијеме пролази, али љубав и успомене које си нам оставио не блиједе. Твоја жена, твоја сапутница , носи посебну празнуну коју је тешко ријечима објаснити. Године које сте провели заједно остају најљепши дио једног заједничког живота. Љубав према теби није престала оног дана када си отишао - само је добила другачији облик. Син те носи са собом кроз сваки нови дан. У њему живе твоје вриједности, твоје навике, твоје ријечи... Недостајеш му више него што ријечи могу описати. Ћерка те чува у срцу као свог првог ослонца, човјека чији је загрљај увјек био дом и чије су ријечи остајале урезане дубоко у душу. Снаха ће памтити твоју доброту. Хвала што си је прихватио као своју и што си јој пружио љубав и поштовање које се не заборавља. Данас након годину дана, не опраштамо се од тебе, јер од оних које волимо не можемо се опростити . Живиш у нашим причама, успоменама, у сваком кутку дома . Чувамо те од заборава