Миодрага Божидара Радановића

Жило куцавицо мога срца рањеног, Како ме је само олако преварио Бог, Улио ми наду твојом снагом лава, А сад ти душа у Његове одаје спава. Узео те, драги брате, тешке муке да ти скрати Рањен си ми, вило, био, чије ли ми гријехе плати. Да сам знала да одлазиш, грлила бих те још дуже, Сад ти сузом слику квасим и доносим бијеле руже. Мој први рођендан без честитке је твоје, Пуне свега, ал жељне тебе, руке су моје. Молим небо да те горе сунце увијек грије, Да се твоја душа бар сада одмори и смије. Све ће проћи с временом, сем бола за тобом, И оног тужног јутра кад ти писмом рекох збогом. Сан мирни усни, брате и направи крај себе мјеста, Једном ће се опет загрљени састати, брат и сестра. "Док дишем ту под овим небом, ти злато си и сребро у срцу си на сигурном..." Волим те до бескраја, очи моје радосне.