МИОДРАГ МИРАНОВИЋ

Отишао си тихо, баш онако како си и живио — мирно, достојанствено и без велике ријечи. А за тобом је остала тишина која боли више него било која ријеч. Остала је празнина у нашем дому, у нашим данима и у нашим срцима коју ништа више неће моћи испунити. Био си миран, поштен и честит човјек, отац великог срца који никада није морао много говорити да би показао колико воли. Твоја доброта се осјећала у сваком погледу, сваком гесту и свакој твојој ријечи. Нама ниси био само отац и свекар. Био си наш ослонац, наш мир и дио нашег живота. Посебно ће твојој снахи коју си ти звао ,,Ћиро’’, недостајати ваши разговори. Недостајаће јој да сједне поред тебе да чује твој глас, твоје савјете и твоје мирне ријечи. Недостајаће јој она посебна блискост коју сте имали — јер је никада ниси гледао само као снаху, већ као своје дијете. Дао си јој љубав, поштовање и мјесто у свом срцу које се не може ничим замијенити. А мени, твом ,,Ноку’’ тешко је пронаћи ријечи којима бих рекао колико ћеш ми недостајати. Недостајаће ми што више нећу моћи да те позовем, да те питам нешто, да чујем твој глас или само да знам да си ту. Недостајаће ми и оно што сам можда узимао здраво за готово — твоје присуство, твоја тишина, твој поглед и осјећај да имам оца којем увијек могу доћи. Тек када човјек оде, схватимо колико је његово присуство било велики дио нашег живота. Вољели бисмо да можемо вратити макар још један дан. Још један разговор. Још један загрљај. Још једно „чувај се“. Још један тренутак да ти кажемо колико те волимо. Али сада нам остају само успомене Тајо И чуваћемо их као највеће благо. Када нам буде тешко, сјетићемо се твог мирног лица. Када нам буде недостајала ријеч утјехе, сјетићемо се твојих савјета. Када нам буде фалио разговор, причаћемо о теби. А када нам срце заболи што те нема, знаћемо да та бол постоји само зато што си био толико вољен. Живјећеш у нама, у нашим причама, у нашим успоменама, у сваком кутку нашег дома и у свему лијепом што си нам оставио.