МИОДРАГ -МИЋКО КОВАЧЕВИЋ

Недостајеш ми више него што ријечи могу описати. Највише ми недостаје твој поглед -онај тихи, топли поглед пун поноса и разумијевања.У њему је било све-подршка сигурност и љубав без много изговорених ријечи. Био си скроман човјек, али за мене највећи. Учио си ме више својим примјером него ријечима.Показао си ми како се живи поштено, како се воли породица и како се остаје човјек у сваком времену.Све што си радио радио си тихо,без потребе да се истичеш -а управо зато си био посебан . Био сам уз тебе у твом последњем тренутку . Био сам ту када си тихо, у сну издахнуо.И то ми је истовремено и бол и утјеха.Бол јер сам осјетио како одлазиш. Утјеху јер нијеси био сам. Никада нећу заборавити да си ми прије него што си заспао заувијек , рекао да идем да спавам да се не мучим лежећи порет тебе. Знам да си предосјетио да напушташ овај свијет. И чак тата у тим последњим тренуцима мислио си на мене.Бринуо си да мене не буде тешко. Такав си био цијелог живота. Увијек си стављао друге испред себе. Данас ме боли што те нема , али сам бескрајно захвалан сто сам имао таквоиг оца .Поносан сам што сам твој син.Трудићу се да живим тако да би ти био поносан на мене. Ако будем дио човјека какав си ти био знам да ћу бити на правом путу. Волим те и носим те у себе у сваком дану у свакој одлуци у сваком погледу који покушавам да учиним барем мало налик твом.