Иако су пролазиле године, ваша љубав није јењавала. Мајка је стално причала о теби тата и ето дође дан да поново будете заједно у вјечности као што сте то и жељели. Мајко, твоје чекање док је тата био у војсци није било само вријеме, већ доказ праве љубави која не познаје препреке. Та година и по била је темељ вашег заједничког живота. Када сте дошли у Подгорицу и створили свој дом, нисте само градили кућу, већ сте градили гнијездо пуно љубави за нас. Ваша посвећеност нама била је изнад свега што је свијет око вас тражио, јер је сваки тренутак вашег живота био посвећен нашој срећи, одрастању и будућности. Својим животом пуним поштења, часног рада и неизмјерног труда, нисте нам само дали дом и љубав, већ сте нас обликовали у људе какви јесмо. Били сте тихи, али снажни ментори, чији су примјери говорили више од било које ријечи. Хвала вам на сваком загрљају, на свакој топлој ријечи и на свакој жртви коју сте поднијели за нас. Иако вас нема физички, ваша присутност се осјећа у сваком нашем кораку, у свакој успомени и сваком дијелу наших срца. Заувијек ћете остати наши најбољи родитељи на свијету. С љубављу и вјечним поносом који не блиједе носићемо вас у својим срцима, све док се опет не окупимо на неком љепшем мјесту као некад...