МИЛОШ Радомира ЈОКИЋ

На прагу од куће, по белом дану, шлепер се заустави на сред цесте, ти који ниси имао ни једну ману, учини да други возачи имају среће. У моменту слабости и бола, приоритет су ти били животи туђи, ово нам је оче животна школа, боли сазнање да никад нећеш доћи кући. Од четвртка до уторка борио си се храбро, али ниси могао да издржиш све, љута сам на себе да ти кажем право, што ти задњи пут не рекох “волимо те”! За ову тугу знам нема лека, кад у сред дана, нама је ноћ, ал’ нас држи што знамо шта би нам река’, само када би могао доћ’. У загрљају кћерке и сестре, а између родитеља сад, наше ће сузе бити ретке, нека вам мир не ремете тад’. Као и увек палићемо свеће, за мртве од сада једну више, за нас неки нови живот креће, сваким даном фалићеш све више. Бол носите у души, а осмех на лице, тако си нас оче учио ти, живот нам пише неке нове приче, поносни смо што си некад био део њих! Најбољи оче, мужу и свекре, најбољи деда Андрее и Таше, данас ће море суза да крене, Бог нам је узео најдраже наше. Док год свиће зора, а ноћ пада, ти си нам љубав, вера и нада, о драги Боже, зар све што је добро, мора тако младо да страда? Помињаћемо те оче свакога дана, кроз нас ћеш вечно живети ти, а сад нам остаје само нада, да ћемо се једном опет састати!