МИЛОШ Димитрија БРАЈОВИЋ

Сунце наше обасјано тугом. Тешко је пронаћи ријечи које могу описати сву ову бол и празнину коју си оставио за собом. Био си наш ослонац, наша снага, свјетлост која нам је показивала пут и топлина која нас је гријала. Зато си и остао наше сунце, оно које никада неће заћи у нашим срцима. Мјесеци које смо провели уз твоју постељу, док смо гледали како ти снага копни, били су најтежи и најсвјетлији дани наше љубави према теби. Борили смо се заједно да што дуже останеш са нама. Били смо ту да ти узвратимо бар мрву оне пажње и сигурности коју си ти нама несебично пружао цијелог живота. Ти дуги дани и ноћи бдења повезали су нас заувијек нитима коју ни смрт не може да прекине. Сада, када твог гласа више нема и када је твоја постеља остала празна остаје нам понос што смо те имали и што смо били твоји. Хвала ти за све што си радио за нас, за огромну љубав, за руку коју си нам држао до самог краја. Хвала ти што си био најбољи супруг и отац на свијету.