МИЛОРАД СТАНИШИЋ

Вољени наш, Зар је могуће да те више нема ту, да је овај окрутни мук преузео кућу у којој је твој глас увијек доносио живот, сигурност и топлину? Оставио си нас у невјерици, с душом препуном бола и срцем које не жели да прихвати ову страшну истину. ​Био си наш херој без ордена, човјек чије су руке увијек радиле за друге, а срце куцало само за своју породицу. Није било терета који ниси могао понијети, нити бриге коју ниси својим благим погледом и топлом ријечју умио да растјераш. Како ћемо без твог савјета, без твог присуства на прагу, без оног твог поносног осмијеха? ​Гледамо у твоје ствари, у мјесто гд‌је си обично сједио, и чини нам се да ћеш сваког трена проћи кроз врата и рећи да је све ово само ружан сан. Тешко је живјети у свијету у којем ти више ниси ту. ​Нека те у тишини вјечног мира прате наше сузе, наша неизмјерна љубав и вјечна туга. Хвала ти за све што си био и за све што си нас научио. Чуваћемо твоје име од заборава, с поносом што смо били твоји, док се поново не сретнемо.