МИЛКИ ЧАЂЕНОВИЋ

Мајко моја... Ти ниси била само моја мајка. Ти си била дио мене – моја друга половина, мој највећи пријатељ, моје уточиште, моја сигурност и моја снага. Нас двије смо биле као једна нит, једно срце и једна душа. Знала си моје мисли и прије него што бих их изговорила. Знала си када ме боли и када ћутим. Уз тебе сам увијек имала осјећај да нисам сама, ма колико живот био тежак. Била си моје уточиште, али и уточиште мојој д‌јеци. Била си им најбоља баба на свијету, а мени најбоља мама коју сам могла имати. Дала сам све од себе да ти помогнем. Борила сам се за тебе свим срцем, до посљедњег тренутка, само да те задржим још мало. Али, нажалост, није било спаса... И то боли више него што ријечи могу описати. Јер ти си заслужила још много година, још много наших разговора, загрљаја, смијеха и заједничких дана. Заслужила си много, много више. Сада морам да научим да живим без свог највећег пријатеља, без свог ослонца, без дијела себе. Не знам како се живи када ти оде пола срца. Знам само да ћеш заувијек живјети у мени – у свакој мојој мисли, у сваком мом кораку, у мојој д‌јеци и у свему што јесам. Ако сам икада била јака, било је зато што сам имала тебе. Волим те, мајко моја, више него што ријечи икада могу рећи. Чекај ме негд‌је гд‌је нема бола. А ја ћу те носити у себи док год дишем. Једна нит. Једно срце. Једна душа. Заувијек. Твоја кћерка, која те никада неће престати вољети.