МИЛКА ПРЕЛЕВИЋ

Петнаест година без тебе баба, а ниједан дан није прошао да те нисам пожељела поред себе. Највише ме боли што ниси била ту када је било, најтеже, када ми је требала твоја ријеч, твој загрљај и она снага коју си само ти умјела дати. Још више ме боли што ниси била ту ни, у најљепшим тренуцима мог живота, јер знам да би се управо ти највише радовала сваком мом успјеху, више него ја сама. Често замишљам твој осмијех, понос у твојим очима и срећу коју би осјећала гледајући како растем и остварујем своје снове. Толико тога бих ти испричала, толико пута бих те загрлила. Понекад ти у мислима причам све оно што не могу никоме другом, као да си и даље ту и слушам те. Вријеме пролази, али недостајање не пролази. Данас те носим у срцу више него што сам те имала у животу. Твоја љубав, доброта и успомене на тебе живе у сваком мом кораку. Недостајеш ми више него што ријечи могу описати. Утјеху ми даје помисао да је поред тебе деда и да се тамо чувате као што сте чували све нас. Заувијек ћеш бити мој анђео чувар и дио мене који никада неће нестати.