МИЛКА Бранислава ПРЕЛЕВИЋ

Дуго ти нисам писала, мајко. Постоје дани који ме сломе, и ноћи које никако да свану без тебе. Данас је 15 година... а бол је и даље иста као оног дана када си ме заувијек напустила. Знам да горе ниси сама, да је са тобом тата. Недостајете ми много и стално мислим на вас. Сјећам се свега, свака твоја ријеч ми је дубоко урезана у памћење. Била си мој ослонац, родитељ и пријатељ, неко ко ме разумио у сваком погледу и ко ме најбоље познавао. Ех, кад бих бар на трен могла да се црна земља отвори да те загрлим још једном... само да осјетим бар трунку мира. Празан је живот без твог гласа, празна је кућа без твојих корака и оног погледа пуног љубави. Боли сваки секунд без тебе и ово уморно срце једва куца. Сузе падају тихо, да их нико не види. Толико тога сам прећутала, а жељела сам рећи. Недостаје ми оно наше вријеме, мајко... онај осјећај потпуности и среће. Све је празно. Знаш више никоме не могу отворити душу, јер знам да ће сви рећи: „Проћи ће, биће боље”. А ја дубоко у себи знам да неће бити исто. Да ли је Бог знао колику рану твој одлазак оставља на мом срцу? Дала бих све да си остала још мало са мном. Никада те заборав неће однијети из мог срца и сјећања. А знаш што ме највише боли? То узалудно надање да ћеш се појавити однекуд и обрадовати ово сломљено срце... али нећеш. Ти сада спаваш високо на свом облаку. Зашто Бог узима оно најбоље? Зашто ми те дао тако мало, а опет довољно да ме испуниш срећом? Зашто ми је одузето право на смијех и остављена ова туга? Посебно боли помисао да си ме прерано напустила и да ниси дочекала године које си својом добротом, љубављу и пожртвованошћу заслужила. Зашто је најљепша ружа прерано увела? Чувај ме, мајко. Једном ћу ти доћи, да саставиш ово сломљено срце. Вољећу те заувијек.