Милица Марковић

Је л’ ти лакше ранама, сестро моја, под хладним небом међу звијездама… Оста кућа без твога гласа, оста душа пуна немира. Коме сада да срце кажем, ко да чува наше тајне старе, кад те узе тишина рана, прије зоре, прије времена. Пођи мирно, вило наша, нек те анђели дочекају, а ми ћемо име твоје кроз сузе и љубав помињати...