МИЛЕНКЕ ЈАКИЋ

Кроз ове године које су просле мама, улице туге нијесу ништа мање, само смо научили да корачамо њима заједно са свим нашим уличицама званим радост. Некако сад све има смисла. И бол и туга и радост и срећа, једно без другог не може, не постоји срећа а да није другарица с тугом, не постоји бол, а да није оплемењена радошћу. Била си и остала наша инспирација за мајчинску љубав и жртву, и породицу коју си вољела да свијеш у свој кутак недељним ручковима, а ти ручкови су данас наша традиција, која нас везује невидљивим нитима љубави дајући ми нашој д‌јеци богатаво којим си нас омплеменила да носе даље. Клице вриједности правих које си нам усадила давно некад, којих нијесмо дуго били свјесни, сад тек рађају плодове зреле, па пуних руку, пуних душа и пуног срца беремо, беремо и уживамо. Не постоји истина, а да своју пуноћу није постигла кроз хиљаду и једну трансформацију нас самих. Па и твоја смрт, пред којом смо за тренутке остали нијеми, од бола и горчине и страха и туге и љутње зашто баш ми и зашто баш тад. И ова последња лекција, најтежа, а највише вриједна, нас је научила и подстакла да вјерујемо себи да можемо и требамо. Темеље свих истина у нама си поставила ти. Зато ти вјечна хвала, љубав наша само расте и цвјета. Поносни смо на све тренутке велике и мале са тобом од којих смо постали ова д‌јеца данас.