МИЛАНУ ВАСИЉЕВИЋУ

Тринаесто већ прољеће... С априлом су туге веће, теже и од љутог бола, кад уморном душом кола. Јер си био златно момче, прави понос дому свом, ал` зле судбе - адске драче па настани црни дом. Да вјечито ране боле, а знам да те у рај воле, к`о овамо, млад витеже. Залуд. Па жал срце стеже.