МИЛАНКE ЈАКИЋ

Мама наша, Тешко је ставити у ријечи све успомене и тренутке, а имати свијест да те нема. А опет, никад те јаче нијесмо осјећали. Понекад се питамо – да ли разум надвладава осјећаје, или осјећаји разум? Вријеме пролази, али ти не пролазиш с њим. Лик ти опстаје, љубав опстаје, брижност опстаје, њежност опстаје… Као да су се све те твоје особине накалемиле на нашим срцима, па сада дијелимо и постојимо – ми са собом, ми с нашом д‌јецом, ми с другима. Једино тако растемо. Често збијамо шале присјећајући се успомена с тобом. Било је лијепо. Чак и она најтежа времена сада д‌јелују лакше – јер си ти била у њима присутна. Све чешће осјетимо топлину око срца, без страха од бола. А бол је ту. Мора бити. Ваљда је то смисао постојања – рађамо се знајући да ћемо умријети, али не знамо да ли ћемо бити упамћени. А ти јеси. Баш онако како би вољела. Кроз зубе и понос, кроз сузе и осмијехе, кроз срећу и тугу, кроз бригу и брижност – говоримо да те нема, а заправо си ту. Све присутнија. Мислили смо да нећемо моћи искорачити. Мислили смо да нећемо успјети. Али твоја вјера у нас је била јача. Она нас је носила, гурала и оплеменила.Имамо два нова члана – једно с твојим именом и брадом, а друго као да је стигло директно из твојих жеља и маштања. Ти би имала пуне руке посла око размазивања. Хвала ти за све тренутке – незаборавне, обликујуће, њежне, твоје. Хвала што си нас направила људима какви смо данас.