МИЛАН Војислав ПУПОВИЋ

Брате мој најдражи, зар ја теби читуље да пишем? Заједно је била наша ријеч. Не постоји тренутак мога живота који није био и твој. Зар ми се нећеш више јавити? Зар ми нећеш више доћи? Батице мој, оде ти без поздрава… Ништа више није исто. И никад неће бити исто, без тебе, твоје добре душе, смијеха и осмјиеха, који нам је свима уљепшавао живот. Растурио си ме у парампарчад, тој слагалици ће увијек фалити један дио, онај централни. Сјећања никад неће изблиједити, јер си их учинио вјечним. Милион слика ми пролази кроз главу, а на свакој си исти, срећан и насмијан. Надам се да ћеш бити такав кад се опет сретнемо. Заузми нам горе неки добар сто, и пази да никоме не буде празна чаша.