МИЛАН ВАСИЉЕВИЋ

Милане, сине, четрнаестог априла, као и сваког дана боли свака помисао на све оно што смо жељели и планирали, а нијесмо успјели - заустављени суровом игром судбине. Рано моја, мој непреболе. Милане, срећо, живот без тебе неподношљив је бесмислен и безбојан... Болна је тишина сине без твогa умилног гласа, без твога звјезданог осмијеха, твога одлучног корака... Болна је празнина без твог загрљаја и брижног додира, без твоје нестварне љепоте и очаравајуће младости... У овом бесмислу постојања је трајем од незаборавних сјећања, и лутам од неприхватања и невјеровања. Тако - од освита до дубоке тамне ноћи- између јецаја и нијемог погледа - нема трена без питања зашто, зашто? Како без тебе сине угашена срећо моја, још ни не стасала... Зато душа моја само чека дан, да рашириш сине руке своје...смилуј се стога судбино клета. За све ове године, на посебној пажњи и сјећању хвала твом милом стрику Слободану- Салобу Васиљевићу и свима, онима који са сјетом помену твоје име, чувајући успомену на тебе, Милане премили сине.