МИЛАН ЈАНКОВИЋ

Ево године пола прође У сан мени често дође Једна мени драга слика Ведри осмјех твога лика Ведар осмјех, прича блага Среташ мене преко прага Тјешиш мене у сред муке Око врата твоје руке Срце тад ми пуно буде Као никад будем срећан Али кад' отворим очи Схватим да то бјеше сан После тога ја се сјећам Успомена, лијепих дана Гледам наше старе слике Непреболна бићеш рана И суза ми нека крене Јер ти ниси поред мене Јер те више нећу слушат' Своју руку теби пружат' Сваког новог ђеде дана Сјетим се ја, добри тебе На примјеру ја ћу твоме Покушати градит' себе Твоје срце још знај куца У њедрима ђеде нашим Причали смо много пута Да се тога дана плашим Када ћу ти морат рећи Заувијек ђеде збогом Иако сам ја маштао Да још дуго причам с' тобом И да слушам као некад Шта се дешавало прије И походе твоје војне На граници Ђерђелије Ал' судбина тако хтједе Ваљда тако бити мора Па ми узе тебе ђеде Испод горе Дурмитора За све што си урадио Ти за мене моја дико Данас теби кажем хвала Замијенит' те неће нико С анђелима спавај ђеде То си часно заслужио Ја ћу увијек да те памтим Јер си мене задужио Да о теби ријеч живи Као да си ту са нама И својим ћу синовима Причат' о теби једног дана На боље си сада мјесто Изгубљено благо моје Док стихове ове пишем Сузе саме теку моје Нек ти лака земља буде Унуци те памте вјечно А ти нас са неба бодри Изгубљена наша срећо!