МИЛАН ДАНИЛОВИЋ

Ох, мој сине, радости моја, ружо моја, гд‌је почива младост твоја? Прошло је тужних 6 мјесеци откако си отишао...Оставио ме саму. Пролазе дани, а тебе нема сине мили. Дан по дан, пужевим корацима, живим у овој тами. Бол не јењава, остаје празна тишина и тако до краја живота. Недостајес ми сине мој, жељна сам твог мириса, загрљаја, гласа, пољупца, осмијеха… Затворим очи и повучем се у тишини нашег стана, свијет у којем ме ти чекас и пружаш руке, љубим те силно мили мој, то је свијет из којег не идес… а, ја ћу те увијек ту наћи…То ми смрт не може одузети. Захваљујем ти сунце моје, за највећи дар који сам икада добила да ти будем твоја мама, 20 годину, 11 мјесеци и...дан. Сада ми предстоји једна велика борба и обећавам ти да ћу се за њу изборити и да ћемо једног дана поново бити заједно. Боли сине, боли, боли…неописиво. Док дишем, туговаћу, боловаћу и бескрајно ћу те вољети цијелим срцем и душом.