МИЛАДИНА КАДИЋА

Прошла је најдужа и најтужнија година и бол је иста као кад си нас напустио заувијек. Боли нас тата празнина која никад неће бити попуњена. Боле нас ријечи које нисмо рекли, а могли смо. Боле ћутања, боли живот... Боли то што нам у радости фалиш, јер твоје мјесто је остало упражњено. У сваком нашем окупљању си са нама, ђе се сузе и осмијех смјењују кад дијелимо успомене на тебе. Био си ослонац и темељ наше куће, а сад си рана која никад зарасти неће. Знамо да си поносан на нас и да нас пазиш из твог небеског пространства. Знамо и осјећамо да је твоја душа са нама кад год си нам потребан, јер душа не умире. Знамо, јер знакова "поред пута" не фали и хвала ти на томе. Спавај мирно тата, чуваћемо твоју бабу, како си нашу мајку звао. Недостајеш нам прејако и жељно те ишчекујемо у сновима да се загрлимо и не пустимо да одеш од нас. Да бар у сну вратимо вријеме ђе су спокој и топлина били дио нас. Видимо се горе једног дана.