Михаилу Шћепановићу

:Како се опростити од некога ко је био дио сваког нашег дана, сваког осмјеха, сваког плана? Како прихватити да те више нема? Твоја мала породица од пријатеља, сада стоји рањеног срца, јер смо изгубили некога ко је био много више од друга — изгубили смо кума, брата, нашег човјека. Борио си се храбро, са истом снагом и вјером којом си увијек корачао кроз живот. И кад је било тешко, ти си нас тјешио, говорио да ће бити боље, а ми смо вјеровали јер си ти био наша снага. Болест је могла да сломи твоје тијело, али никада твој дух — тај дух који ће заувијек живјети у нама, у сваком окупљању, у сваком смијеху, у сваком ћутању када схватимо да твоје мјесто остаје празно. Памтимо све, лијепе тренутке и оне кад смо се смијали до суза, и оне кад смо ћутали сатима јер су ријечи биле сувишне. Памтимо твој осмијех, онај искрени, због ког смо и ми вјеровали да је живот лијеп. Памтићемо те заувијек, јер прави пријатељи никада не одлазе — они живе у сваком срцу које су дотакли. Почивај у миру, волимо те.