МИА

Имала је срце д‌јетета. Али се борила као лавица. До посљедњег даха. Дуго си се носила с нечим што ниједно дијете не би смјело да познаје. Ниси знала шта је живот, а већ си упознала бол. Никад ниси кукала. А ја? Ја сам те гледала и ћутала с тобом. Понекад бих ти се насмијала, а онда плакала кришом. Зато што си била мала. Зато што си била моја. Зато што сам те вољела више него што ријечи могу да изговоре. Нема више твојих малих руку које ме хватају око струка. Нема више твог: “Биће добро, зар не?” А ја сам те лагала јер сам и сама хтјела да вјерујем у то. Отишла си… али не као поражена. Ти си отишла као побједник. Јер си била дијете—а носила терет за који ни одрасли нису спремни.Заувијек ћеш бити моје свјетло. Моја борбена д‌јевојчица. Моје раме које је ћутке говорило “Волим те.” Почивај сада, мила моја…Без бола. Без игала. Без ноћи без сна.Тамо гд‌је су анђели — јер међу њима и припадаш. Вољећу те док дишем. И носићу твоје име у сваком дану. У сваком осмијеху.У сваком загрљају који више нећеш дати. И знам… једном ћемо се опет срести. Неђе гд‌је вријеме не боли. Гдје се сузе не крију, и гд‌је загрљаји трају заувијек. Тамо ћу ти причати све што си пропустила —о данима кад сам те тражила у свакој тишини, о пјесмама које ме подсјећају на тебе, о свакој играчки коју нисам могла да помјерим. Рећи ћу ти колико пута сам зажељела да те још једном чујем, да те покријем док спаваш, и шапнем ти — волим те више него икад. До тада, живјећеш у мени.У сваком кораку, у сваком дану, у сваком тренутку кад ми понестане снаге —па се сјетим тебе. И твоје лавље борбе. Заувијек си моја звијезда водиља. Моје дијете. Моја љубав. Моја храброст. Спавај мирно, Aнђеле мој. А ја ћу чувати твоју свјетлост, да никада не згасне.