МАТИЈА ОСТОЈИЋ

Сине, Кад дође фебруар и бол свјежу донесе у крви, пожелимо да нестане тај дан двадесет и први, па макар и на силу, да их има само 27 и још један тај дан негдје залутао у марту или априлу. Данас нам се само ћути и гледа у небо. Данас нам се само љуби твој чуперак, обрве и трепавице дуге као све ове године. Данас ријечи застају у грлу и вежу га у чвор. Волимо те. Недостајеш.